Карактерисали су га као „врхунску личност грчкогдуховног живота и културе“, „идеалног представника грчко-византијске музичке културе, „апостола византијске музике у једном секуларизованом веку“, „надахнутог обновитеља успаваних музичких ризница“, „митску личност“, „слаткогласног протопсалта, неисцрпни извор духовне, душевне и естетске радости“.
Рођен у Пиргу у области Илиа 1941., студирао је право на Атинском универзитету и византијску музику код Симона Караса. Као протопсалт у Св. Ирини (првој атинској Митрополији) од 1982, успео је да оснује један оригиналан центар литургике, типика, појања, пошто је раскрстио са музичком девијацијом Јована Сакеларидиса и „трубадура“. Организовао је низ богослужбених последовања. Посебно истичемо бденија, која су савршавана по светогорском типику, са два устројена хора појаца, канонарсима и чтецима.
Ликургос Ангелопулос био јечовек визнатијске ширине, гостољубив и у својој ркви кроз коју су прошли блаженопочивши Цариграђани отац Панајотис Цинарас, отац Атанасије Цумарис, протопсалт Хиоса Леонидас Сфикас, љубитељ музике Митрополит кефалонијски Прокопије, Атанасије Караманис, а последњих година, посебно му близак, Цариграђанин протопсалт Константин Мафидис.
Године 1977. основао је Грчки византијски хор – његов понос, са „дотад невиђеним одјеком, изнад постојећих националних и идеолошких граница“. Преко 1200 концерата и литургичких наступа у 33 земље га одређују као амбасадора грчке музике у васељени, а ту чињеницу потврђује почасно одликовање 1994. године у Бриселу, центру Европе, од стране васељенског Патријарха г. Вартоломеја са титулом: Ликургос Ангелопулос, Архонт протопсалт најсветије Архиепископије константинопољске.
Награда за овај музички напредак неуморног путника и његових сарадника, који је резултат систематичног и мукотрпног рада, безбројних часова истраживања и припрема, дошла је 2004. године од председника Републике Грчке у виду Сребрног крста Ордена Феникса.
Грчки византијски хор, према његовом покојном председнику, композитору Михалису Адамису, настојао је на „естетској целовитости уметничког искуства и њеног суштинског вредновања у богослужбеној пракси, као и ширењу ове велике уметности која носи и истиче православни етос као живо наследство нашег рода“.
Неуморни учитељ Ликургос Ангелопулос се потрошио у служењу музици анђела. „Живети и неговати нашу византијску музику је у крајњој линији питање нашег националног образовања“ истакао је на концерту 1989. године.
Тако га видимо да предаје у конзерваторијумима: Атинском, Ф. Накас, Н. Скалкотас, да управља школама византијске музике у Свештеним Митрополијама, да помаже дело Уметничке комисије Министарства образовања. Руководи плејадом ученика у једној појачкој оази, извору знања и деловања. Отвара путеве онима који му се приближавају, даје се, даје предлоге, у једном односу духовног оца и ученика. Присуство ученика и пријатеља љубитеља музике као и следбеника у појачкој уметности из Америке, Енглеске, Србије, Француске, Румуније, Бугарске, са Кипра на његовом опелу, поруке музичких саподвижника са свих страна света, молитве монаха, сведоче о његовој универзалности. У том широком спектру доприноса треба додати његову сарадњу са научницима музиколозима како са Истока, тако и са Запада, од Кудси Ергунера са врхунским и незаборавним концертом у Светој Ирини у Константинопољу, заједничким представљањем византијске и отоманске музике, па до Марсела Переса и представљања древноримског мелоса.
Грчки византијски хор је у Епидаурусу и другим местима представио дела грчке античке музике. Ликургос Ангелопулос, одважан и авангардан, изводио је и дела савремене музике Димитрија Дерзакиса, Михалиса Адамиса, Киријакоса Сфецаса, Џона Тавенера.
Био је председник Центра за савремена музичка истраживања (ΚΣΥΜΕ) и гајио је посебно пријатељство са Стефаном Василијадисом и Г.Г. Папајоану.
Још једна димензија његове многостране и харизматичне личности била је његова сарадња са Грчким радијом. Ко се не сећа његове историјске радио емисије под називом „Из православног и источног музичког предања“? Ко све није певушио њену шпицу„Кто Бог велиј јако Бог наш“? Један топли глас у читавом свом распону преноси и обрађује репертоар византијске музике, позната и непозната дела – углавном необјављивана – кроз гласове небројених протопсалта, хорова, византијских хорова, не само са грчког простора већ и од истоверних Арапа, Руса, Бугара, Румуна, Срба. То није било обично низање химни, већ научни, музиколошки приступ уметнички изражен. То је била православна и музичка педагогија.
Овде се убрајају и његови звучни записи са Свете Горе, у којима предњачи његова сарадња са јерођаконом Дионисијем Фирфирисом, као и записи изобразитељних псалама старца Герондија Данилејца из ’60-тих година, који су обишли цео свет. Био је пионир у овом послу, јер су, захваљујући њему, путем радио фреквенција, генерације слушалаца упознале етос и начин појања и исправну богослужбену праксу. Ово очување усменог предања одвијало се без препрека и у Грчком радију путем снимања цариградских и осталих савремених протопсалта, упоредо са коришћењем музичког архива Грчког радија. Сматрао је својом обавезом да свима омогући да дођу до изражаја.
Међутим, не би требало да заборавимо ни његов композиторски рад који обухвата, не само композиције за светитељске празнике, за потребе свештених храмова, сарадника и пријатеља, већ и посебна дела посвећена посебним обредима и годишњицама, миру и животној средини. Имао је, такође, слободу у писању текстова и то у стилу византијске књижевности.
Ликургос Ангелопулос је био стваралац квалитетних звучних записа са савршеним коментарима отпеваних музичких комада. Девет значајних компакт дискова и преко тридесет касета Грчког византијског хора су издати у Грчкој и у Француској. Ово сведочи о стваралачком делу једног надахнутог маестра и једног византијског хора коме би се могло позавидети. Са једном расом и вољеном појачком групом задобио је признање и поштовање. Створио је музику молитвеног карактера и инспирисао је духовност.
Његов целокупан став у певници, природном месту појачке уметности, али и у концертном простору, од античких позоришта до Метрополитен музеја у Њујорку и Дворане Краљице Елизабете у Лондону, од импресивних улазака и излазака хора уз певање, до његовог дириговања са сугестивним и сликовитим покретима руку, имао је динамику мудрости и смерности.
Као човек Ликургос – тако су га сви знали – увек са осмехом, био је господствен, друштвен, повезивао је људе, пријатан, увек близак радостима и тугама својих ученика, одржао је деценијама једно лепо дружење. Чврст и борбен када је осећао да су омаловажавали његово Вјерују по питању предања, био је захтеван и понекад груб зарад најбољег резултата коме је увек тежио, осећајући тежину онога што је носио и представљао.
Као носилац дубоког националног образовања са широким знањем деловао је у свету са својим аутентичним ромејским ставом. Настављачи његовог дела добили су у наслеђе његове речи и његова дела. Својим животом обележио је и наша постојања.
Константин Ат. Ангелидис